Samoj sebi
* * *
Kako nedostajem samoj sebi ponekad..
Sve reci i slike
teatri raznih cudesa
od krvi i mesa,
oko stvarnosti
snene,
izgubljene,
budne
noci kojih se ne secam,
dana koji nisu budni,
nisu ni cudni,
vec nepodnosljivo beli
u istovetnosti ludila.
Da li ludilo moze imati svoje kreacije,
svoje zadate teme,
svoju viziju,
misiju,
potrebu
vremena bez prostora,
bez slika,
bez krika,
kradja urika necijih
i sacuvanost
za kraj,
koji je mozda i prosao
mimo nas,
i vikao na sav glas da je kraj,
a mi nismo verovali,
ubedjeni da je strasan,crn,
i neosporno vidljiv..
I lutanje cega je znak?
da je krah lutanja
prethodnog..
i predvorje buduceg..
da je nit,
vodilja povodljivih
za lutanjem,
izgubljenih,
snenih
i budnih,
ponekad..
Sta smislu daje smisao,
mozda misao
o viziji,
misiji,
potrebi,
vremenu bez prostora,
bez slika,
krika,
i sacuvanost bar,
svetlosti zrna jednog,
za kraj...
Kako nedostajem samoj sebi,
ponekad...